Reči u pozorištu ne znače onoliko koliko pisac ima fantaziju da znače kada piše, rekao je Tabašević. Tekst je samo predložak. Postavljanje njegovih dela na scenu za njega je dragoceno, ali traumatično iskustvo. U literaturi se oseća kao gospodar mikroprostora.
„Deca“, NINovom nagradom ovenčano delo Milene Marković, nedavno je dobilo novi život u operskoj formi na sceni.
Šta je dobijeno, a šta izgubljeno u odnosu na originalni tekst?
Mogu da se učitaju mnoga značenja, kaže autorka. Išlo se na jezgro ženskosti i bila je zadovoljna jer, kako kaže, opera je onirična, taktilna… Po njenom mišljenju opera kao i poezija ima primenjeno emotivno delovanje na publiku koja doživljava katarzu. Ima tu vrstu direktnog udara na publiku, najjača je u prilazu gledaocu. Težište nije u značenjskom smislu.
Dok stvaramo samo uobražavamo da jesmo oni ljudi koji bi trebalo da budemo, kaže Tabašević koji je bio na sceni glumeći sebe u pozorišnoj verziji njegovog „Misisipija“. U pozorištu reč nije važna već drugi scenski izrazi, smatra i razume razloge, a to ga vraća literaturi.
Milena Marković kaže su joj takođe važne reči ali da ih jasno vidi u predstavi i jedino važno pitanje kada je reč o životu književnosti na sceni je zašto je reditelj izabrao baš taj roman i da pokaže šta je tačno želeo da postigne tim.
Učesnici: Milena Marković, Vladimir Tabašević, moderator Ana Tasić
