Reč je o zanimljivoj i delikatnoj temi, saglasni su učesnici razgovora. Gde je siromaštvo u književnosti za decu i da li ima profita u samoj produkciji, koliko ima tematizacije klasnih razlika za decu? Odgovori na sva ta pitanja su negativni.
Autori su govorili o knjigama o klasnim razlikama koje su sami čitali u detinjstvu.
„Bajke“, rekla je Zorana Opačić, mada se u njima nije primećivala razlika dok nije došao socijalizam. Empatija se svakako rađa kod dece koja ih čitaju. U njima je nemaština prirodno stanje, a treba nešto učiniti da se to promeni. To je važno štivo za najmlađe. Kada deca stignu do 4-og razreda treba kod njih podstaći maštu.
Snalažljivost u životu i potreba za drugim ljudima je važna tema koja bi se teško plasirala deci od 3 do 5 godina. Od 5-og razreda je vreme za postavljanje tog pitanja kada se gledaju etikete patika i mobilni telefoni.
Gradimir Stojković je, kako kažu, primer pisca koji uvek ima nekog junaka iz potisnute kategorije. Socijalni momenat najviše se vidi u odnosu grad selo. Mnogo romana se bavi time.
U regionu je malo drugačije. U Hrvatskoj književnosti za decu, recimo, zastupljene su te teme.
Malo tema o socijalnoj ugroženosti junaka u knjigama za decu i malo novca za autore koji za njih pišu. Malo ljudi živi od pisanja, kažu autori.
Prevodi su takođe važni. Hajdi, je recimo, hristijanizovana u prevodu.
U socijalizmu je prepričavana, preoblikovana u prevodu.
Čak ni nagrade nemaju novčanu vrednost kao za književnost za odrasle. Postojala je nada da se to menja, ali je brzo ugasla.
Učesnici: Slavimir Stojanović Futro, Zoran Penevski, Zorana Opačić, moderator Vladimir Vukomanović Rastegorac