prototype

Važno za tumačenje Bajčevog dela je pitanje da li postoji razlika u pripovedanju u pričama i u romanima. Svaki put ide korak dalje u svakom žanru, kažu njegovi tumači. Linije osećajnosti i pripovedanja prepoznaju se kao ključne tačke njegove poetike. Takođe su karakteristične teme, samo promišljene na drugi način.Hamam Balkanija je primer za kontinuitet i kako esej može postati dobra priča. Čovek rok en rola, kakav je Bajac, ne može pobeći od liričnosti ni u čemu što stvara.Voli da se igra s kompozicijom i ona diktira mnogo toga. Kompozicija je bila odredište za skoro svaku knjigu. “Nisam želeo nikada da pišem

Na početku razgovora Mihajlo Pantić se setio sebe kao dečaka od 15 godina koji na podsticaj profesorke ide u pozorište. Od tada pamti, gleda i čita dela Dušana Kovačevića. Nije pristalica pasatizma, odnosno mišljenja da je najbolje u književnosti proizvod davnih vremena. I danas, kaže, postoje pisci bez kojih književnost ne bi izgledala kako izgleda.Suočavali su nas sa egzistencijalnim paradoksima Sterija i Nušić. Tradicija nas određuje. Zato je Kovačevićevo stvaralaštvo dvokolosečno. Sublimira iskustvo oba autora.Kovačević je odavno akademska tema od seminarskih radova do doktorata, podseća Pantić.Govorimo o jakosti karaktera. Pamtimo više nego upečatljive likove koje je stvorio. Društveni kontekst u

Dijalog sa savremenicima, sa prethodnicima i drugim kulturama bio je tema razgovora sa dva pisca..Neposredan boravak u drugim kulturama nema jednaku važnost za njih. Pištalu je dug boravak u Americi bio značajan, a smatra da, nažalost, cilj najvećeg dela svetske kulture danas nije da se shvati drugi i drugačiji. Saglasni su da opisivanje samog sebe nije izazov:“Kad pišem nemam u planu dijalog sa drugim kulturama. Ako je književnost autentična to, između ostalog, postoji. Kada je književni junak pripadnik druge kulture uspostavljate dijalog” rekao je Kecmanović.U Americi, kaže, nije mogao da stekne suštinske uvide, saznanja jer popularna kultura ih je već pružila.

Reč je o zanimljivoj i delikatnoj temi, saglasni su učesnici razgovora. Gde je siromaštvo u književnosti za decu i da li ima profita u samoj produkciji, koliko ima tematizacije klasnih razlika za decu? Odgovori na sva ta pitanja su negativni.Autori su govorili o knjigama o klasnim razlikama koje su sami čitali u detinjstvu.„Bajke“, rekla je Zorana Opačić, mada se u njima nije primećivala razlika dok nije došao socijalizam. Empatija se svakako rađa kod dece koja ih čitaju. U njima je nemaština prirodno stanje, a treba nešto učiniti da se to promeni. To je važno štivo za najmlađe. Kada deca stignu

Književnik Žoao Tordo rođen je i živi u Lisabonu, a u našoj prestonici boravi treći put, simbolično, sa zaokruženom trilogijom koja je objavljena u prevodu na srpski jezik.Počeo je da piše kao dete.„Sećam se sebe kao deteta kojem je teško bilo da nađe uživanje u okruženju pa sam ga pronašao u pisanju“, kaže autor. Da bude uspešan pomogla mu je sestra bliznakinja i to zbog činjenice da mu je bila sušta suprotnost. Ekstrovertna devojčica, popularna, i povučeni dečak postigli su ravnotežu blizanaca, a plod je spisateljski uspeh našeg gosta.2004-te godine napisao je prvu knjigu i od tada 20 dela, 18 romana.

Hiperprodukcija vlada našom književnošću, u pisanju ali i u književnoj kritici. Teško je u tom mnoštvu izdvojiti prave vrednosti, ipak, tu dolazi do oblikovanja ljudi koji stvarno vrede.Informacija je pobedila znanje, mišljenje je učesnika tribine. Broj tumača raste, ali ne treba na to gledati pesimistično. Mišljenje o kulturi, koje je prvi uveo Vuk, prepoznaje se i danas. Važno je da jezik kritike bude saobražen delu o kojem je reč.U delima književne kritike, ne u književnim delima, je nastao jezik koji prenosi kulturu misli.Ima li književnosti bez književne kritike? Na to pitanje su odgovarali učesnici razgovora. Odgovor je nedvosmislen: Pisci traju i

Baveći se periodom svog doba Hristić se bavio svakim dobom. Mitska tematika zarad univerzalnih tema bila je prisutna u njegovom delu.Pisao je o vlasti, o moći, relativnosti istine. Problematizuje takođe herojstvo.Scenska izvedba njegovih dela i danas bi bila zanimljiva, pre svega „Čistih ruku“. Govori o Edipu, ali vodi i dijalog sa Sartrom. A sve se odnosi i na naše vreme. Hristić pruža savremeni odgovor na antičkog Edipa.Nenametljivi portret Hristića doveo je na scenu sledbenike. U njegovim pesmama može se uživati kao u sopstvenim doživljajima. Posebno imponuje odsustvo pretencioznosti. U direktnosti je poezija, dokazuje njegovo delo. Mitske odore su takođe karakteristične

Reči u pozorištu ne znače onoliko koliko pisac ima fantaziju da znače kada piše, rekao je Tabašević. Tekst je samo predložak. Postavljanje njegovih dela na scenu za njega je dragoceno, ali traumatično iskustvo. U literaturi se oseća kao gospodar mikroprostora.„Deca“, NINovom nagradom ovenčano delo Milene Marković, nedavno je dobilo novi život u operskoj formi na sceni.Šta je dobijeno, a šta izgubljeno u odnosu na originalni tekst?Mogu da se učitaju mnoga značenja, kaže autorka. Išlo se na jezgro ženskosti i bila je zadovoljna jer, kako kaže, opera je onirična, taktilna… Po njenom mišljenju opera kao i poezija ima primenjeno emotivno delovanje