Književnik Žoao Tordo rođen je i živi u Lisabonu, a u našoj prestonici boravi treći put, simbolično, sa zaokruženom trilogijom koja je objavljena u prevodu na srpski jezik.
Počeo je da piše kao dete.
„Sećam se sebe kao deteta kojem je teško bilo da nađe uživanje u okruženju pa sam ga pronašao u pisanju“, kaže autor. Da bude uspešan pomogla mu je sestra bliznakinja i to zbog činjenice da mu je bila sušta suprotnost. Ekstrovertna devojčica, popularna, i povučeni dečak postigli su ravnotežu blizanaca, a plod je spisateljski uspeh našeg gosta.
2004-te godine napisao je prvu knjigu i od tada 20 dela, 18 romana. „Zašto baš najviše romana je složeno pitanje“, kaže. Uglavnom zato što na taj način najbolje gradi teme koje istražuje, a to daje i mogućnosti njihove raznolikosti. Takođe, otvara polje čudesnim junacima.
„Ideje su kao oblaci i ostaju u nama samo one koje traže priču“, kaže Tordo.
Saramagovu nagradu je dobio s 34 godine. Tada, priznaje, nije bio siguran u sebe kao pisca. „Znao sam da ja nisam Saramago, da treba da sledim sopstveni put i da pišem o svojim temama koje ne moraju biti u ravni sa velikanom čije ime nosi nagrada“.
„Valcer sa smrću“ je, recimo, dijalog sa Saramagom.
„Odnos prema smrti u zapadnoj civilizaciji takođe obrađujem, o konačnosti u našoj zapadnoj kulturi. Mi se oblačimo u crno jer smrt vidimo kao tamnu pojavu. U drugim kulturama je drugačije. Oblače belo kada oplakuju jer smatraju da se kreću ka svetlu.“
Kada sam rekao urednici u izdavačkoj kući da želim da napišem trilogiju kazala je: „Nemoj to da radiš. Druga knjiga je uvek gora, a treća ne vredi ništa.“
Želeo je da stvori drugačiji svet, da junaci ulaze u te romane i izlaze iz njih lako.
Jedan je, recimo, ženski lik u prvom romanu, a u trećem se pretvara u psa.
U trećem delu tema je odrastanje koje je toliko izazovno, boli, kaže pisac. To je prolaženje iz etape u etapu patologije. Ta bol je dobra i zato pomalo začuđujuća.
Gubitak drage osobe je takođe njegova tema.
Od patetike se čuva stvarajući komediju kostimiranu u tragediju. Gubitak je zapravo katalizator koji vodi dalje.
Važna tema je i pisac. Pisanje o pisanju.
„Jedno od najznačajnijih pitanja u mojoj profesiji je zašto pišem, a niko ne pita vatrogasca ili advokata zašto se bavi svojim poslom.“
Zato se bavi mogućim odgovorima na ta pitanja. „To je način da se pozabavim pitanjem zašto pisci pišu, a čitaoci čitaju.“
Neki junaci su bolesni u njegovim romanima. Zato se nameće pitanje da li su pisanje i čitanje lekoviti?
Ne posmatra je, kaže, kao lek, ali svakako unosi red u haos u nama.
Moderator Sanja Milić, prevodilac Jelena Žugić
