Осећамо да свако од нас има свог Црњанског и то говори да је велики писац.

Волимо га као писца, као лиричара, као личност, а ниједна од тих љубави међусобно се не искључују. Он је имао проницљивост, осећај за модерност, једино он је осећао историју, знао је да није завршена. Написао је „Варате се ако мислите да је на Кајмакчалану све завршено.“ Боље је осећао епоху од других у свом времену.

Његова биографија није само светла, има мрачних ствари. Личи на Одисејеву и Итака није случајна. Био је у рајевима, дипломатском, новинарским путовањима, али је дошао и до предворја пакла у Лондону. Ипак, баш као Одисеј остао је веран својој Пенелопи и вратио се Итаки.

Он је класик који је увек био између чекића и наковња, књижевник и књижевни јунак, модерни традиционалиста и традиционални модерниста.

Његова лирика је опчинила Весну Капор. Он је, каже, мој саговорник, призив, и нема епигонског односа. Он је вечност кроз коју пролазимо.

Осећај за велике теме није више толико присутан. Данас многе историјске теме остају ван литературе јер писци остају у зони комфора. Црњански је једини писац који је успео да прикаже свој живот као епохални.

Учесници: Милисав Савић, Весна Капор, Слободан Владушић, модератор Никола Маринковић