У Сали БОРИСЛАВ ПЕКИЋ о поеми данас и књижевном стваралаштву говорили су писац Владимир Кецмановић и професор Филолошког факултета у Београду, теоретичар и историчар књижевности Александар Јерков.
Разговарајући о Кецмановићевој поеми „Огањ и келија“, писац је рекао да она има чисте лирске елементе, али и епске и романтичарске моменте. Кецмановић је истакао да је пре много година покушао да напише роман о Светом Василију Острошком, али да није био довољно литерарно зрео. Додао је да је тешко писати о светитељу, али да се кроз време искристалисало да је форма поеме боља него што би то био роман. Јерков је нагласио да поменуту поему доживљава „као спасење“ после најновијег Кецмановићевог романа у којем се појављује мотив ружног, као и да постоји опсцена привлачност ружног. Рекао је и да Кецмановићева књига „Кад ђаволи полете“ изазива осећања слична онима приликом читања романа Миодрага Булатовића.
Учесници су причали и о Зборнику радова о Кецмановићевој прози који је објавио Институт „Иво Андрић“ из Вишеграда поводом Велике награде Иво Андрић коју је Кецмановић добио. Највише речи било је o роману „Топ је био врео“, за који је Јерков рекао да се у њему види свет који је пропао, али и уметничка снага писца и да је то оно што потреса читаоце. На питање како се памте писци, казао је да се углавном памте по најбољим делима. Кецмановић је на крају рекао да се двоуми око тога које његово дело му је најдраже, „Топ је био врео“ или „Осама“, као и да му се још увек слежу утисци о „Кад ђаволи полете“ и о поеми „Огањ и келија“.
Разговор је водила др Соња Миловановић.
