У Сали ВАСКО ПОПА о поезији и прози говорили су песник Војислав Карановић и писац Милисав Савић.
Учесници су се сложили да су се у међуратном периоду поезија и проза прожимале. Карановић је нагласио да је Иво Андрић, који је мајстор кратке приче, почео као песник. Навео је и Горана Петровића који је исто почео као песник, а у чијим се прозним делима увек осећала хармонија, мелодија и лепота језика. Додао је и да би се написало велико књижевно дело – мора да се осећа и да постоји мелодичност. Савић је истакао да књижевност треба да мења свет, али да је свестан да је то немогуће, па да, пошто не може да га промени, треба да му да смисао. Додао је да навија за субверзивну књижевност које данас нема много, док оне „досадне, професорске“ има и превише. Рекао је и да је драж поезије, по њему, у недоречености, а да то могу само мајстори да изведу. Шаљиво је рекао да поезија треба да се „узима на кашичицу“. Навео је и пример да проза може да се чита од „где год да убодете прстом у књизи“, док је код поезије то немогуће.
Разговор је водио др Марко Аврамовић.
