Трајање књижевности није могуће без тумачења. Али постоји ли тензија између текста и интерпретације, писца и критичара? Угљеша Шајтинац је не види. Писац има критичара као нужно зло и духовито каже да га доживљава као родитеље који га воде као дечака код пријатеља да покаже како рецитује… Треба, каже, водити рачуна и када те превише хвале критичари. Бабић сматра да је прекретница у стваралаштву Шајтинца дело Вок он. Он каже и да је лакше писати о страним ауторима које не познајете лично, а најтеже је када у доброј књизи нешто није умешно изведено. Сви су сагласни да је велика одговорност критичара када читаоцу који није отворио књигу сугерише, рецимо, да то уопште и не учини. Најзанимљивија је констатација да критичари више воде рачуна о текстовима других критичара и да на том терену влада вид такмичења.
Учесници: Угљеша Шајтинац и Драган Бабић. Модератор: Марија Ненезић