„Поезија је ударање о зид, а проза описивање тог зида“, цитат је којим су песници започели разговор о теми. Прелази из рода у род, жанра у жанр је превођење као књижевност уопште која преводи ситуације, смисао, дела с језика на језик.
Роман је природни наследник епа у којем је најлакше изразити дух времена. Можда је то његова друштвена улога. Важан и вољен, јер је имитација живота, воајеризам писца, оживљавање епохе. Роман надокнађује животе када не волимо своје. Али није новост да песници пишу романе. Границе нису чврсте. Нису јасно исцртане још од 18, 19-ог века. Рилке је направио значајан корак у 20-ом веку, авангарда је порушила све жанровске границе, а и данашњи песници иду различитим путевима сазревања, одрастања, потребе за различитим формама изражавања. Мада су сагласни да треба да постоји јасна дефиниција жанра, противе се жељи критичара да то учине по сваку цену. Даница Вукићевић је „бацила рукавицу“ романописцима да напишу поезију.
Учесници: Даница Вукићевић, Драган Јовановић Данилов, модератор Миломир Гавриловић
