• На почетку разговора Михајло Пантић се сетио себе као дечака од 15 година који на подстицај професорке иде у позориште. Од тада памти, гледа и чита дела Душана Ковачевића. Није присталица пасатизма, односно мишљења да је најбоље у књижевности производ давних времена. И данас, каже, постоје писци без којих књижевност не би изгледала како изгледа.

    Суочавали су нас са егзистенцијалним парадоксима Стерија и Нушић. Традиција нас одређује. Зато је Ковачевићево стваралаштво двоколосечно. Сублимира искуство оба аутора.

    Ковачевић је одавно академска тема од семинарских радова до доктората, подсећа Пантић.

    Говоримо о јакости карактера. Памтимо више него упечатљиве ликове које је створио. Друштвени контекст у његовим делима је Нушићевски. Укрштање двоколосечности је уочљиво. Комично добија трагични приступ, а трагично нагиње „хумору који је светлост“, што није радикални трагизам.

    Портретишући Ковачевића Пантић је прво духовито рекао да изгледа добро за своје године. „Сви писци личе на своја дела“, каже. Сваком лику је дао себе познати драмски писац… И савременост има класичне ауторе. Један од њих је Ковачевић. Његово дело је ушло у народ. Реплике из његових дела су у свакодневном језику.

    „Сан сваке писане књижевности је да уђе у усменост“, подсећа Пантић, а Ковачевићевој то успева зато што полази од реалистичких догађаја.

    Драмско стваралаштво је за Ковачевића као улазак у ринг, у омеђен простор у којем треба да исприча причу. Има их увек неколико које су опште место наших осећања.

    Прави каже „играчку“ која мора да буде компактна. Не сме ниједна реченица да буде досадна. Све мора да има узрок и последицу и да буде узбудљиви трилер. Има у рукама „аутомеханичарски занат“ подигне хаубу и све што треба сам поправи.

    Нова књига, која се управо појавила, је састављена од прича објављених у Блицу.

    Модератор Слађана Илић