Представљен је нови роман Енеса Халиловића Бекос. О књизи су говорили аутор и књижевна критичарка Наташа Анђелковић.
У разговору је истакнута специфична тема и необична структура овог романа. Наташа Анђелковић је истакла да је очигледно тема причања сопствене приче као вида исцељења и проналажења смисла главно мотивационо чвориште овог романа. Упућујући на приповедни поступак који се састоји од изношења три аудио снимка исповести тројице јунака чије се судбине на занимљив начин укрштају, Анђелковић је поставила питање писцу да ли је средишња исповест, јунака Лемеза, истовремено приказ балканског подземља и криминала деведесетих година и прве деценије 21. века и представа неког онтолошког или архетипског зла у човеку. Енес Халиловић је објаснио своју идеју и визију тог готово демонског лика у роману, истичући да је његово тежиште било да промишља како се осећа човек који чини зло. Писац је објаснио да је пуно истраживао о овој теми и да је његов приповедачки глас или рукопис резултат не толико прераде већ преноса стварних догађаја и судбина. Енес Халиловић сматра да књижевно дело мора пре свега бити занимљиво за читаоца и свеже, да је то основни захтев за писца. У разговору се та идеја повезала са одређеном интерцитатношћу у самом роману Бекос, позивању на многе писце, а највише на антички еп Енеида римског песника Вергилија, који са собом носи и чита један од главних ликова романа, психијатар Пилорета. Халиловић је истакао да његов читалац не мора нужно бити упућен у књижевна дела која су у дијалогу са његовим романескним светом, али да је смисао митова и старих епова управо у томе што те универзалне идеје које они изражавају сви ми лако препознајемо и носимо у свом културном коду. У разговору су били дотакнути и други важни мотиви овог романа, као што је лик вирџине, посебно у контексту специфичног културног амбијента малих руралних средина коа што је Пештер. Одгонетање сплета значења самог наслова романа, заокружило је разговор о теми деце, нужности да се проговри, потреби да се приповеда, да се прича преноси. Публика је постављала писцу питања о разлици између занимљиве књижевности и тзв. академске која често то није, која су дела данас вредна и која ће моћи да преживе суд времена, као и да ли је за добро књижевно дело важније да има нову, другачију причу или нови другачији поступак.
