На инспиративној и интерактивној трибини под насловом „Вештачка интелигенција овде и сада: могу ли машине да тугују“ говориле су проф. др Дивна Вуксановић и Милица Ракоњац.
У разговору две истакнуте стваралачке личности, различитих поља деловања – филозофије и ликовне уметности – преплитале су се идеје о уметности, технологији и креативности у доба вештачке интелигенције. Публика је са великом пажњом пратила дискусију о томе где престаје човекова уметничка интуиција, а где почиње алгоритамско стварање.
На врло занимљив начин саговорнице су представиле развој вештачке интелигенције као алата у савременој уметности, са посебним освртом на поезију која настаје у колаборацији човека и машине, као и на анализу ликовних и музичких дела која испуњавају задате критеријуме на основу унапред дефинисаних параметара.
Проф. др Дивна М. Вуксановић, професорка на Факултету драмских уметности у Београду и докторка филозофских наука из области савремене филозофије и естетике, говорила је о етичким и филозофским аспектима дигиталне епохе, нагласивши да је технологија постала нови медијум људске свести. Сликарка Милица Ракоњац, чланица УЛУС-а и ликовна уредница издавачке куће „Федон“, поделила је своја размишљања о улози визуелних уметности у дигиталном добу, с посебим освртом на питање у којој мери машина може да детектује људска осећања.
Ова трибина показала је да је вештачка интелигенција не само технолошки, већ и културни и егзистенцијални изазов – питање које нас позива да преиспитамо границе између ствараоца и алата, између емоције и кода, између туге и програма.
