Урош Петровић написао је књигу о својим страховима у детињству, о Балканској ноћи вештица у марту. Плашио се и песмице о зеки и потоку јер се поток заледио, а зека плакао.
Да ли је страх добар у књигама?
У контролисаним условима је добар јер најмлађи тако уче да се суоче с њим, кажу писци.
Драгана Младеновић је писала о страху од мрака, Дракуле, тигра, самоће, велике хладноће, дубине, бомбона, висине, страшних снова, баба роге, батина, рата, када се свађају мама и тата и самог страха.
Треба разговарати о томе да би страх прошао, сагласни су учесници разговора. Књига треба да помогне.
Весна Алексић је писала о реално опасним ситуацијама: бомбардовању, поплави… Страх није „осредње осећање“, како каже њена јунакиња, која покушава тако да се избори с њим, већ јака емоција. Писци су ту да покажу у каквим ситуацијама се можемо наћи. Деца траже акцију. Не сме страх да паралише. Борба против страхова подразумева да будемо активни. Постоје реални и нереални страхови.
Урош је писао о духовима, а јесмо ли сигурни да не постоје, запитао се и рекао да би биоскопске сале нестале да публика не воли хорор.
Страх од губитка је најстрашнији страх. Саосећање је зато важно. Како да помогнемо себи или другима? И писци и читаоци морају да пораде на саосећању да сви стану на страну добра.
Учесници: Урош Петровић, Весна Алексић, Драгана Младеновић, модератор Гордана Главинић
