Речи у позоришту не значе онолико колико писац има фантазију да значе када пише, рекао је Табашевић. Текст је само предложак. Постављање његових дела на сцену за њега је драгоцено, али трауматично искуство. У литератури се осећа као господар микропростора.
„Деца“, НИНовом наградом овенчано дело Милене Марковић, недавно је добило нови живот у оперској форми на сцени.
Шта је добијено, а шта изгубљено у односу на оригинални текст?
Могу да се учитају многа значења, каже ауторка. Ишло се на језгро женскости и била је задовољна јер, како каже, опера је онирична, тактилна… По њеном мишљењу опера као и поезија има примењено емотивно деловање на публику која доживљава катарзу. Има ту врсту директног удара на публику, најјача је у прилазу гледаоцу. Тежиште није у значењском смислу.
Док стварамо само уображавамо да јесмо они људи који би требало да будемо, каже Табашевић који је био на сцени глумећи себе у позоришној верзији његовог „Мисисипија“. У позоришту реч није важна већ други сценски изрази, сматра и разуме разлоге, а то га враћа литератури.
Милена Марковић каже су јој такође важне речи али да их јасно види у представи и једино важно питање када је реч о животу књижевности на сцени је зашто је редитељ изабрао баш тај роман и да покаже шта је тачно желео да постигне тим.
Учесници: Милена Марковић, Владимир Табашевић, модератор Ана Тасић
