Књижевник Жоао Тордо рођен је и живи у Лисабону, а у нашој престоници борави трећи пут, симболично, са заокруженом трилогијом која је објављена у преводу на српски језик.
Почео је да пише као дете.
„Сећам се себе као детета којем је тешко било да нађе уживање у окружењу па сам га пронашао у писању“, каже аутор. Да буде успешан помогла му је сестра близнакиња и то због чињенице да му је била сушта супротност. Екстровертна девојчица, популарна, и повучени дечак постигли су равнотежу близанаца, а плод је списатељски успех нашег госта.
2004-те године написао је прву књигу и од тада 20 дела, 18 романа. „Зашто баш највише романа је сложено питање“, каже. Углавном зато што на тај начин најбоље гради теме које истражује, а то даје и могућности њихове разноликости. Такође, отвара поље чудесним јунацима.
„Идеје су као облаци и остају у нама само оне које траже причу“, каже Тордо.
Сарамагову награду је добио с 34 године. Тада, признаје, није био сигуран у себе као писца. „Знао сам да ја нисам Сарамаго, да треба да следим сопствени пут и да пишем о својим темама које не морају бити у равни са великаном чије име носи награда“.
„Валцер са смрћу“ је, рецимо, дијалог са Сарамагом.
„Однос према смрти у западној цивилизацији такође обрађујем, о коначности у нашој западној култури. Ми се облачимо у црно јер смрт видимо као тамну појаву. У другим културама је другачије. Облаче бело када оплакују јер сматрају да се крећу ка светлу.“
Када сам рекао уредници у издавачкој кући да желим да напишем трилогију казала је: „Немој то да радиш. Друга књига је увек гора, а трећа не вреди ништа.“
Желео је да створи другачији свет, да јунаци улазе у те романе и излазе из њих лако.
Један је, рецимо, женски лик у првом роману, а у трећем се претвара у пса.
У трећем делу тема је одрастање које је толико изазовно, боли, каже писац. То је пролажење из етапе у етапу патологије. Та бол је добра и зато помало зачуђујућа.
Губитак драге особе је такође његова тема.
Од патетике се чува стварајући комедију костимирану у трагедију. Губитак је заправо катализатор који води даље.
Важна тема је и писац. Писање о писању.
„Једно од најзначајнијих питања у мојој професији је зашто пишем, а нико не пита ватрогасца или адвоката зашто се бави својим послом.“
Зато се бави могућим одговорима на та питања. „То је начин да се позабавим питањем зашто писци пишу, а читаоци читају.“
Неки јунаци су болесни у његовим романима. Зато се намеће питање да ли су писање и читање лековити?
Не посматра је, каже, као лек, али свакако уноси ред у хаос у нама.
Модератор Сања Милић, преводилац Јелена Жугић
