U sali „Ivo Andrić“, u petak 26. oktobra, održana je tribina „Vreme pamćenja“ u kojoj su učestvovali pisci Aleksandar Gatalica i Slobodan Vladušić uz moderatora Vladimira Vukomanovića. Oni su pokušali da odgovore na pitanje zašto savremeni pisci pišu o prošlim ratovima, a povodom 100 godina od završetka Velikog rata.

Aleksandar Gatalica je rekao da je njegov roman „Veliki rat“ nastao u vremenu kada Prvi svetski rat nije bio dominantna tema u književnosti. On je istakao da je tokom pisanja ovog romana pregledao dostupnu literaturu koja se odnosi na Veliki rat, jer spada u generaciju koja ne može da razgovara sa učesnicima ovog rata. To mu je omogućilo da napravi „scenu fantazmagorije u kojoj se junacima romana dešavaju potpuno neverovatne stvari“, jer smatra da „pravu sliku rata predstavlja ono u šta vi poverujete kao čitalac“. Na pitanje zašto ne postoje veliki romani koji govore o ratovima devedesetih godina u Jugoslaviji, on je rekao da je „problem sa ratovima tokom devedesetih godina taj što oni u kolektivnom sećanju nisu ostali kao epopeja čitavog naroda, za razliku od Prvog svetskog rata, koji baš zbog toga za pisce predstavlja plodno tle“.

Slobodan Vladušić je naglasio da „svako ko piše o Prvom svetskom ratu mora da pronađe neku vrstu svog Velikog rata kako bi o tome mogao da pripoveda“ i da je njegova knjiga „Veliki juriš“ polemična knjiga u odnosu na celu tradiciju tematizovanja Velikog rata u književnosti, a da je polemika odraz poštovanja. „Književnost mora da se oslobodi naivnosti, ona treba da ispita dubinu onoga što jeste i da ne pokušava da svoj saznajni potencijal zameni za neku vrstu etičkog angažmana koji će dubinu tog fenomena da preobrazi u pitanje da li smo za ili protiv rata“ istakao je Vladušić i dodao da je on u svom romanu pokušao da izmeri dubinu fenomena Prvog svetskog rata, te da je tokom proučavanja građe za svoj roman došao do zaključka da „rat ima i funkciju da razotkrije svakog čoveka koji u njemu učestvuje“.