У сали „Иво Андрић“, у петак 26. октобра, одржана је трибина „Време памћења“ у којој су учествовали писци Александар Гаталица и Слободан Владушић уз модератора Владимира Вукомановића. Они су покушали да одговоре на питање зашто савремени писци пишу о прошлим ратовима, а поводом 100 година од завршетка Великог рата.

Александар Гаталица је рекао да је његов роман „Велики рат“ настао у времену када Први светски рат није био доминантна тема у књижевности. Он је истакао да је током писања овог романа прегледао доступну литературу која се односи на Велики рат, јер спада у генерацију која не може да разговара са учесницима овог рата. То му је омогућило да направи „сцену фантазмагорије у којој се јунацима романа дешавају потпуно невероватне ствари“, јер сматра да „праву слику рата представља оно у шта ви поверујете као читалац“. На питање зашто не постоје велики романи који говоре о ратовима деведесетих година у Југославији, он је рекао да је „проблем са ратовима током деведесетих година тај што они у колективном сећању нису остали као епопеја читавог народа, за разлику од Првог светског рата, који баш због тога за писце представља плодно тле“.

Слободан Владушић је нагласио да „свако ко пише о Првом светском рату мора да пронађе неку врсту свог Великог рата како би о томе могао да приповеда“ и да је његова књига „Велики јуриш“ полемична књига у односу на целу традицију тематизовања Великог рата у књижевности, а да је полемика одраз поштовања. „Књижевност мора да се ослободи наивности, она треба да испита дубину онога што јесте и да не покушава да свој сазнајни потенцијал замени за неку врсту етичког ангажмана који ће дубину тог феномена да преобрази у питање да ли смо за или против рата“ истакао је Владушић и додао да је он у свом роману покушао да измери дубину феномена Првог светског рата, те да је током проучавања грађе за свој роман дошао до закључка да „рат има и функцију да разоткрије сваког човека који у њему учествује“.