Четвртог дана Београдског сајма књига у сали „Иво Андрић“ одржана је трибина „Време памћења – поезија која траје“, поводом 120 година од рођења Десанке Максимовић, на којој су учествовали Бојан Ђорђевић, Томислав Маринковић, Војислав Карановић и модератор Тамара Крстић.

Кроз разговор о специфичностима поетике Десанке Максимовић, Томислав Маринковић је приметио да су њу погодила два таласа модернизма – међуратни и послератни, али да је она и поред тога остала истински аутентични велики песник. Војислав Карановић је истакао неправду која јој је начињена погрешним тврдњама да је сентиментални песник, јер је она волела једноставну поезију која комуницира са читаоцем. Бојан Ђорђевић је говорио о Десанкиној драгоценој заоставштини о којој се мало зна, а то је „Црна свеска“, велико благо у којој су записани први песимистички моменти у њеном животу. Било је говора и о њеном односу према природи која је веома важан мотив у њеном стваралаштву, што је повезано са њеним детињством. Ђорђевић је истакао да није довољно пажње посвећено доживљају смрти и пролазности у поезији Десанке Максимовић, и да би се о овој теми могла написати читава монографија. Карановић је нагласио њен дијалог и суочавање са смрћу у „Ничијој земљи“, на шта се надовезао Ђорђевић рекавши да се песникиња није бојала смрти, већ другог живота. Маринковић је закључио да је Десанка Максимовић својом поезијом срасла са својим народом и да је та веза нераскидива, Ђорђевић је изразио своје дивљење њеној храбрости и доследности, док је Карановић истакао „Крваву бајку“ која показује песникињу генијалност и способност да напише такво дело.