У среду је на 63. Међународном београдском сајму књига, у сали „Иво Андрић“ одржана трибина „Мислити о књизи“ о популаризацији историје – између чињеница и зараде. Какав је однос историографије и књижевности, како се историјска грађа транспонује у фикцијску прозу, где су границе уметничке слободе у интерпретирању историјских чињеница нека су од питања о којима се разговарало, као и шта нам доноси савремена популаризација историје кроз уметничка дела? Учесници дијалога били су историчари Милош Ковић, Предраг Марковић и модератор Маја Радонић.

Милош Ковић је на самом почетку нагласио да „историја данас изгледа као једна широка њива, пољана, на којој сви имамо право да оремо како желимо.“ Тиме је истакао да историчари често конструишу нова образложења о историјским чињеницама. Типичан пример су филмови, стрипови и серије, додао је, јер нису потковани реалним историјским чињеницама, али кроз један уметнички доживљај нам дају слику тог времена.

Предраг Марковић је навео да се чињенице мењају кроз време и године, те да је важно податке утврђивати хронолошки, као и шта се заправо догодило, а све остало је интерпретација.

Књижевност са друге стране није дужна да прати историју, она попуњава празан простор, оживљава слику, даје емоцију и на детаљнији начин нас уводи у догађаје из прошлости. Историчари нису крили своје незадовољство серијом каква је „Немањићи“, али Ковић је истакао да је засигурно тачно да су гледаоци били крај малих екрана и помно пратили сваку наредну епизоду.

Сложили су се да је важно, пре него што се историјски филм, серија, књига, па и стрип представе широком аудиторијуму, консултовати проверене изворе и поуздане стручњаке који се баве историографијом за мишљење.