Век геноцида над Србима

На 62. Међународном београдском сајму књига, у оквиру програма „Разговори на Платоу“, одржана је трибина о геноциду над Србимa и њиховом страдању током двадесетог века, на којој су говорили професор Часлав Копривица, историчари Драга Мастиловић и Милош Ковић као модератор.

Милош Ковић је започео трибину речима да уништавање културе једног народа, присилно мењање религије, уништење писма и књижевности, најчешће претходи геноциду и додао „српско историјско искуство познаје епохе уништавања, али да се чини да Срби још увек нису тога свесни“. „Када се постави питање шта је то српски национални идентитет и ко су то Срби, људи ће говорити о Светом Сави, Светом Симеону, Немањићима, Косову, Карађорђу, Првом светском рату, али најчешће ће заборавити да помену реч „Јасеновац“ “, нагласио је Ковић. Он је такође подсетио на геноцид у Првом светском раду, који је назвао „истребљивачким ратом“, као и на геноцид над српским народом током деведестих година прошлог века, за које нико не одговара пред законом и о чијим размерама медији не преносе довољно.

Драга Мастиловић је нагласио да је тема о геноциду над српским народом најважнија тема за наш народ у овом тренутку. Он је говорио, између осталог, и о књизи „Затирање Срба у Босни и Херцеговини“, чији је аутор, и која представља покушај синтетизовања свега што се дешавало са српским народом у двадесетом веку. „Све оно што се са нама дешавало током 19. и 20. века у основи има циљ затирања српства и православља, на простору западно од Дрине“, истакао је Мастиловић и подсетио на период након Другог светског рата, у ком се дешавају процеси који доводе до коначног демографског колапса српског народа у Босни и Херцеговини.

Говорећи о етици сећања на геноцид, Часлав Копривица је нагласио да су „преживели у ратовима обавезни, тиме што су преживели, да сведоче за мртве” и додао да „помирење са било ким не може ићи преко леђа оних који нису запамћени”, истичући да док год постоје нестале жртве ратова над Србима, чија се имена и гробови не знају, геноцид не може бити прошлост, а да само од нас, преживелих, зависи када ће то постати. Он је подсетио на то да они који су одговорни за наше жртве, и који нам дугују макар извињење, парадоксално очекују наше извињење. „Извињење не мора ништа да значи, поготово ако је неискрено, али ако нема извињења, а нарочито ако нема покајања, ког нема без извињења, јасна је индикација да се геноцид понавља”, рекао је Копривица и нагласио важност питања солидарности поручујући „да је једина одбрана од уништења јака солидарност унутар једног народа“.

2017-10-28T16:43:00+00:0028.10.2017.|