Трећег дана Сајма књига, на „Платоу Лазе Костића“, поводом 125 година од рођења Иве Андрића, одржана је трибина „Иво Андрић, неспорно и спорно“. На трибини су учествовали Јован Делић, професор Филолошког факултета, писац и публициста Мухарем Баздуљ, писац и професор Владимир Пиштало, а модератор је била Маја Радонић.

На питање шта је спорно у Андрићевом делу или биографији, Јован Делић је истакао да за њега у Андрићевом делу нема ништа спорно и да његова проза представља сам врх приповедачке прозе. Он је нагласио да се не може говорити о једном типу Андрићевог романа, већ да су његови романи у потпуности различити, као и то да његови есеји, у којима говори о човеку, човечности и светлости, представљају спој лирског и приповедачког. Он је додао и да његови есеји представљају врхунац наше есејистике, те да има још пуно неистраженог у његовом делу, поготово у домену лирике. „Спасоносна је Андрићева поједностављена форма, која представља спој храбрости и мудрости“, закључио је Делић.

На почетку свог обраћања, Мухарем Баздуљ је цитирао Андрићеву мисао из његовог дела „Знакови поред пута“: „После наше смрти можете да истражујете и шта смо били и шта смо писали, а док смо живи, само оно што смо писали“. Он је нагласио да оно што се сматра спорно у Андрићевом делу заправо има везе са параполитичким феноменима, а не са књижевношћу, и да што више време пролази његова проза је све више сагласна са стварношћу која нас окружује. Баздуљ је истакао и да у разумевању другога, у понирању „у ципеле другог човека’ Андрићу нема равног.

Владимир Пиштало је нагласио да је Иво Андрић био писац младости, сиромаштва и еманципације, цитирајући једну његову мисао: „Зашто моја мисао, добра и права, да буде мање вредна него исто тако у Лондону или Паризу“, наглашавајући да је Андрић био „једна врста антиколонијалног хероја, наш највећи јунак интерпретације света“. Говорећи о Андрићу, он се присетио још једне његове мисли, ‘да подсмевачима недостаје маште да разумеју живот другог човека“, и додао да је Андрић управо имао ту способност да разуме и да је то разумевање остављао за друге, а иронију за себе. „Ту способност да иронизира сопствено искуство он преноси и на своје јунаке“, рекао је Пиштало и додао да је Андрић мрзео актуелности још једном га цитирајући: „Највећи непријатељ праве уметности је друштвени живот са својим захтевима“.