У петак 28. октобра, на Међународном београдском сајму књига у сали „Иво Андрић“, на тему српског романа у домаћем филму говорили су филмски критичар , сценариста и редитељ Саша Радојевић, филмски критичар и сценариста Весна Перић и драматург и филмски критичар Иван Васиљевић, а разговор је модерирао Срђан Вучинић.

Весна Перић је указала на велике недостатке српске кинематографије у екранизацији бројних домаћих романа, међу којима су бројна дела Иве Андрића, као и „Беснило“ и „Атлантида“ Борислава Пекића, за које сматра да би била дела холивудских габарита. Она је изјавила да је разлог ових недостатака и пропуста, чињеница да доминантан приповедачки глас у роману често губи на значају након екранизације. „Сматрам да је дело Данила Киша „Пешчаник“ једно од најуспелијих српских адаптација, зато што је редитељ овог филма на најсуштинскији начин транспоновао Кишову аутофилмичну прозу“, закључила је она.

Саша Радојевић је указао присутнима на чињеницу да је педесетих година прошлог века у Србији постојало одељење за стварање филма, и додаје да је српском народу тада било потребно тако нешто након рата, ради устоличења нове социјалистичке државе. Он истиче да је тада било јако битно стварати дела која снажно повезују српску традицију, као и да то није случај од 2000. године па до данас, када се више ради о комерцијалној ретрадиционаизацији дела, и да то не долази из неког културно заснованог пројекта. По њему, Антоније Исаковић је један од писаца који је имао највише екранизованих дела, а разлог томе су његове приче писане у модерном стилу, а био је и један од ретких писаца који је активно помагао режисерима како би се његова дела остварила на екрану.

Иван Велисављевић је присутнима представио српски роман на филму кроз хронолошке статистике и указао шта је на њих утицало, јер је он „човек од бројки“. Он је указао на битан податак да од самог почетка екранизације српских романа, што је било педесетих година прошлог века, наилазимо на различите жанрове, јер је сваки филм био у другом идеолошком контексту, од филма „Орлови рано лете“ који је био намењен деци, до филма „Довиђена у октобру“ који говори о животу једног логораша. Велисављевић је истакао да је током година, од педесетих, преко црног таласа, па до данас, опао број адаптација српских романа, али да то није тако драматична ситуација као што се представља у јавности.

Уз помоћ Ивана Велисављевића и његовог дела „Списак адаптација књижевних дела у постјугословенском филму“, затим „Историје српског филма“ Петра Волка, књиге „Роман у југословенском филму“ Драгана Милинковића, као и „Споменара српског филма“ Петра Волка, Срђан Вучинић направио је листу свих екранизованих српских романа којих тренутно има 58.